Tetka Kata

Ja slušaj, nači taj moj, meni je bio kondukter taj Biza, Memagić znaju o kom se radi to je čojk je u penziji al je vozač stari bio. I vozili smo autobus onaj, na sprat, naš, i u njega je sad poveliko stepenište. I ta tetka Kata ona je bila prvoborac prije u ratu, i ona neće platit tebi kartu nema Boga, ona kad vozi viče J*** Tito se za ovo borio, nači nemoj da koljem ovdje sve. Mi prema Ceriku, Ja i on, a i on je zajebant ko i ja ovako. Mi prema Ceriku oj, Kata je na stanici. U nošnji. Al ima još dva studenta što putuju s nama. Stadosmo mi i sad ne mere ona da se popne, znači ušla su dva studenta, ne mere, znači ona se bori, da uniđe, žena osamdeset i pet godina. J*** ga kae ljeb, ne mogu da uniđem. I njoj ovaj kondukter dodade ruku, znaš uhvati je i povuče, sad u autobus. Ona viče šta ćeš sinko, staro, j*** me kae  onaj ko me drži. Ona je mislila bejagi na Boga znaš, a nju drži kondukter. Kad se narod stao smijat znaš, kaže on njoj j*** te onaj ko te stade, bejgi nači dol, to jest ja.  A ona je, ona je žena gluhava, znaš ne čuje ona. I ona sad ulazi, odma vako dijete sa sjedišta nači izbaci i ona sjede, i kraj nje sjedi cura, žvaće žvaku ona se njoj okrene i viče džaba mi sinko pričaš, kae ništa te ne čujem. Nači ide sad već cirkus u autobusu na. A onaj sad što se, a onaj sad što, Kata provaljuje, a onaj sad momak što je ušo sa, Katom, Tito ga mi zvali, na, viče on aj sine kae zmaje pa ona je gluhava viče na, ne čuje ona. Ja neki dan prolazio kraj njene kuće viče, ona cjepa drva, a Mare joj čojk , Maro, viče ona, on njoj, Kato hoćel to, kako si. Evo sine cjepam drva, ma ne pitam te to pitam kako si, kako je Mare. Kae ima i suhih i morkih, ma j*** te kae gluhavu,  samo nek se puši. Znači ona samo svoje, ti pričaj Bogu. Pa ondar još slučajeva, bilo je recimo na, na, na ovaj Siporeksu išlo se pravo, nije se išlo vam desno, nije bilo vam, nego pravo ideš, i gotov kod stanice bila ona kuća lijevo, trči nena s cegerima, nači izgide nena s cegerima ja stajem kraj nje znači iza mene kočenje piska stoji kočnica, ja otvaram vrata, ja mislio, reko neno Tuzla, sine samo pravo i ona u bašču skrenu.